(Povodom teksta „Politika očaja ili strategija liberala” „Politika”, 5. juna)

Stigao u „Politiku” komentar na moj tekst „Siriza i Srbiza”. Piše ga ista osoba koja je pre nekoliko meseci u „Politici” zdušno podržala polivanje vodom ministra Verbića. Što je gore nego da ga je svojom rukom polila. I sad, kad mene proziva, šta mi valja raditi?

O ministru sam već rekla šta mislim. Ne bih ga polivala – već bih ga smenila. Zbog zaštite plagijatora i vređanja akademske zajednice tim povodom, samo da podsetim.

Bolje sam prošla od Verbića: ne treba me polivati vodom. Moj je greh u tome što pripadam „akademskoj hegemoniji iliti antinarodnoj dominaciji” i namećem „politiku očaja”. Da skratim, jedino što je u ovom tekstu vredno pažnje jesu ove dve rečenice: „Hoćete da pričamo o alternativi koja nije Siriza? Onda moramo da pričamo o promeni samih pravila.”

Konačno da čujem pravu stvar! Progovorite jednom, da čujemo šta vi u stvari zastupate. Kako izgledaju ta pravila? Čime vi to pretite?

E, to ne piše. Piše da Siriza nije „ekstremna levica”. Stvarno? Kad bih bila dobronamerna, protumačila bih to ovako: autorka želi (ali ne ume) da kaže da Siriza tvrdi da je ekstremna levica, ali da to u stvari nije.

Tu bismo se složile. Kao i sve levice u današnjem svetu, i Siriza bi da se okači o kapital. Kapital da radi, a levica da vrši preraspodelu (tu su najbolji). Ima li toga na planeti Zemlji?

Nema. Čak i u društvima sa najmanjom nejednakošću, u skandinavskim zemljama, manji su porezi na dohodak od kapitala nego na radni dohodak. Zašto? Da kapital ne bi pobegao, to je barem jasno. Čak i tamo, u stvari, baš tamo – radno zakonodavstvo mnogo je surovije od našeg: posao se veoma lako gubi i niko tamo od toga ne pravi pitanje.

A porezi su ogromni. Već sam pominjala norveški porez od 120 odsto na novi automobil: kupiš jedan – platiš dva i kusur. A taj drugi automobil, uz sve ostale poreze, mahom služi za finansiranje komplementarnih delatnosti (obrazovanje, zaštita starih i dece) – tako da ljudi u radnom dobu mogu da se posvete svojoj karijeri i da ne misle na druge stvari. Znači, kada glasaju za manju nejednakost i veću sigurnost, Skandinavci glasaju za visoke poreze i lako otpuštanje sa posla.

I ne samo to – ljudi tamo prihvataju svaki posao! Mediji o tome ne izveštavaju, to tamo nije vest, suviše se često dešava – ali evo vam jedan primer. Sjajna švedska glumica Šeštin Anderson u svojoj šezdesetoj godini izgubila je angažman u glavnom gradskom pozorištu u Malmeu i sada radi kao kondukterka u vozu! Akademska glumica. Kaže – neće da živi od socijalne pomoći (a mogla bi). Posao kondukterke jednako je dostojanstven i obezbeđuje normalnu egzistenciju – i gde je problem?

Sad ćete mi reći, problem je u tome što ovde nijedan posao ne obezbeđuje normalnu egzistenciju! Složiću se, naravno: ovde je jedini unosan posao – članstvo u SNS-u. Pa ako hoćete instant-rešenje, izvolite!

Ako nećete, barem razmislite. Dva su uspešna društvena sistema – liberalni kapitalizam i socijaldemokratija (ali ovakva, sa glumicama – kondukterkama, a ne ona iz somnabulnih priča koje stižu iz Demokratske stranke).

Pa birajte između ova dva. Niski porezi i veća nejednakost – ili visoki porezi i mala nejednakost. Ako hoćete nešto treće, imajte srca pa to napišite. Dok još ima struje i papira, koji će vam kapitalisti proizvesti, isporučiti – i nepravedno naplatiti.